Od svega po malo

Razgovori

Još uvek pričam o tebi. Uglavnom sa najbližim prijateljima, a nema ih mnogo. Ustvari, razgovaramo. Ja pričam o tome kako je počelo i kako se završilo, šta si mi rekao kada si me ostavljao, kako se sada ponašaš. Često pominjem koliko me je sve to bolelo, kako sam kroz to prolazila, koliko me sada boli i u kojoj sam meri to sažvakala, prihvatila, prebolela.

Čudno je na koji način svako od mojih sagovornika preživljava tu priču. Daje joj lični pečat. Savetuju me drugačije, teše me na njima svojstven način. Valjda to zavisi od začina, koji se kao neka kaša, blato, taloži u svakome od nas i koji onda, namerno ili nesvesno, dodajemo, kao obavezan sastojak, svakoj novoj situaciji, odnosu. Neki to zovu iskustvom. Meni to liči na neki amalgam satkan od nada i razočarenja, uspeha i neuspeha, ljubavi, strahova, želja, snova....

Balava te mrzi. Njen začin je rezak. Nekome omiljen, nekome omražen. Ustvari, ona je toliko balava da je kod nje sve crno i belo. Ili vole ili kolje. Kaže da si stoka, govno i retko odvratan...Ima emociju prema tebi i, kao svako dete, njom se vodi. Veoma burno. Ona reaguje na ono što vidi, pleni je manifestacija, ne vidi skriveno. Kod nje postoji lepo i ružno, a ti si trenutno na listi ružnih stvari. Savetuje mi da glumatam. Da podignem nos i pravim se da ne postojiš. Da sakrivam suze i ne dozvolim ti da likuješ. U tom ignorisanju će već proći vreme, i misli da ću te zaboraviti.

Drugih dvoje su malko blaži. Njen začin je težak, gorak i žuto zelen. Iskusila je veliko razočaranje i taj teret još nosi sa sobom. Sada joj je lepo, ali i dalje liže rane. On je muško i na sve gleda drugačijim očima. On voli cimet i kombinuje ga sa svakom hranom. Ne mrze te jer te ne doživljavaju lično. Misle da si neozbiljan, neiživljen, iskompleksiran. Da si tip muškarca kojem treba zabava i da je to i dobio. Da ti je dobro da me držiš na dugačkom kanapu i cimneš onda kada to tebi odgovara. Savetuju mi da se, kao neposlušno kuče, otrgnem sa tog povodca i zauvek odjurim u nepoznato, bez opasnosti da ćeš me stići i ponovo vezati. Jer, takvih kučića imaš na svakom ćošku.

Ona zblanuta gaji vanilu. Veoma je razočarana. Neće da prihvati da se to dogodilo i da se to događa ljudima. Ona veruje da je sve ovo samo rezultat nekog nesporazuma i da će se sve namestiti. To nekako nije kraj koji treba da ima takva priča. Mislim da je ona malo budala.

Na kraju, ima jedna iskreno verujuća . Toliko je iskrena da ne zna ništa da sakrije, kao što miris belog luka ne možeš da sakriješ. Ni radost, ni tugu, ni bes, ni ushićenje, ni umor, ni suze. Toliko je verujuća da je ubeđena da su svi iskreni kao i ona. Jedina stvar u koju ne veruje je laž. Misli da za njom nema potrebe. Telence. Na celu situaciju gleda kao na fazu. Sve će to, jednog dana, da dođe na svoje. Uostalom, uvek se desi ono što treba da se desi, pod uslovom da su ljudi iskreni i veruju jedno drugom. Savetuje mi da plačem kad mi se plače, spavam kad mi se spavam, tugujem kada mi se tuguje....Zabranjuje mi da glumim, foliram, izigravam....

I tako. Razgovaramo. Malo pričam ja o tebi, a oni me slušaju i ne prestaju da pričaju o sebi!

Comments (2) Posted to Generalna 06/30/2011 Edit

Drugarice

Imam prijateljicu. Išle smo zajedno u osnovnu školu. Družile smo se. Na prvom koncertu smo bile zajedno. Sećam se da nas je moj tata sačekao po završetku i žutim renault-om 4 razvezao kućama. Danima smo pričale o tom događaju i imale smo utisak da nam svi u školi zavide. Ona je bila zaljubljena u Žiku bubnjara, a ja sam kao hipnotisana gledala u Margitu i želela da jednog dana budem kao ona.

Stigao je jedan jun. Ja sam upisala drištvenu a ona opštu gimnaziju. Došli su neki novi školski drugari. Počeli smo da izlazimo, prvo u grad na šetalište, potom u klubove. Ona je volela domaću, a ja stranu muziku. No, nekako smo uvek kada se sretnemo, nastavljale gde smo stale.

Studirale smo na istom fakultetu. Slabo smo se sretale, zapravo mimoilazile smo se. Ja sam imala predavanja prepodne, ona popodne. Onda su tu došli neki momci, pa raskidi sa momcima, pa još stotinak svakavih peripetija. Dešavalo se da se ne vidimo i ne čujemo i po godinu dana.

U međuvremenu, ona se udala, ima ćerku i radi posao koji voli. Ja se nisam udala, imam mačka i posao koji ne volim.

Srele smo se pre nekoliko dana. Ručale smo i pričale o svemu i svačemu. O detinjstvu, prvim žurkama u njenom stanu kada su joj roditelji odlazili na odmor, zajedničkim poznanicima…. Ona je pričala o svojoj porodici, svom suprugu, svojoj devojčici….A ja? Ja nisam znala šta da joj kažem. Neumesno je da joj pričam o svom mačku.

Ona se sa setom seća vremena kada smo imali 15-ak godina i sedeli bezbrižno u nekom dvorištu između zgrada. Kaže da se tada najbolje provodila. Ja ne mislim tako. Ja se najbolje provodim sada.

Ona misli da je završila sve što je trebalo i da može da se povinuje rutini, ja mislim da me tek čekaju uzbuđenja i izazovi. I tako….Razišle smo se. Svaka na svoju stranu. Ona da odvede ćerku lekaru, a ja da nahranim svog mačka.

Ove godine je 20 godina od kada smo završile osnovnu školu. Mada, ja lično mislim da treba da obeležimo polazak u osnovnu školu…tada smo se upoznale.

Comments (0) Posted to Generalna 06/24/2011 Edit