Od svega po malo

Vec danima pevusim jednu melodiju. Ne znam kako mi je usla u uho i ne izlazi. Iznenadjujuce je i sto ceo tekst znam napamet. Budim se s njom i lezem. Pevusim je dok se tusiram. I...po prvi put je razumem, a ne boli me previse. Mozda je to slucajnost?!

 

 Nema me vise u tvojim molitvama,
vise me putem ne prate.
A noc mi preti, ponoc i pusta tama,
kad me se samo dohvate.

Vise me ne volis,
kad se vracam nisi budna,
ne goris,
gasne nasa zvezda cudna,
lazna srebrna stvar.

Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva-tri stiha na dar.

Ne slusam vise sta sapuces dok snivas,
plasi me koga pominjes.
I sve si dalja, a sve mi bliza bivas,
kao da opet pocinje...

Ali me ne volis,
to se uvek drugom desi,
govoris,
ali vise ne znam gde si,
da li neko to zna?

Sta sam uradio?
Kakva tuzna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.

 

(Djordje Balasevic)