Od svega po malo

Moja Dara

03/02/2011

Moja baka se zvala Dara. Umrla je. Ne sećam se koje je to godine bilo.  A, nije bilo davno. Evo, pokušavam da to povežem sa još nekim događajem i upamtim godinu ali mi ne ide. Sećam se samo da je bio početak septembra, da je bilo neobično hladno za to doba godine, da je padala kiša, da sam jako plakala. Ne sećam se čak ni kako su izgledali dani nakon njenog odlaska. Da li je moja majka bila tužna, da li je nosila crninu, da li…. Da li je moguće da sam sve to zaboravila???

Nikada nisam otišla na njen grob. Ne volim groblja. Ne volim čak ni da prođem pored groblja. A, ne plašim se smrti. Mislim, mnogo sam razmišljala o kraju kada sam bila dete. Posebno kada legnem u krevet, pre spavanja. Nije mi bilo jasno šta se desi kada čovek umre. Kako to odjednom nestane svetla, sunca, zvukova i mirisa?! Kraj me nije plašio ni tada.

Ponekad pričam sa mojom Darom. Češće ćutimo. Ali, ona je stalno tu. Ustvari, čini mi se da nikada nigde nije ni odlazila. Uostalom, tako smo se dogovorile. Ni ja nju nikada nisam napustila. Sećam se da  je moj tata, kada sam ja imala 5 godina,  dobio posao u jednoj afričkoj zemlji. Sve je bilo dogovoreno ali  ja nisam htela da idem bez nje. Nikada nismo otputovali. Šta će mi Afrika, slonovi, jezero puno akvarijumskih ribica bez moje Dare!? Vodila sam je Holandiju, Španiju, na more, skijanje…. Planiramo put u Indiju. Nas dve same.

Samo, ovog puta ću sama morati da umesim kiflice.