Od svega po malo

Svaka reklama je dobra reklama, a palanka samo palanka

04/26/2011

Daleko od toga da je Novi Sad metropola. Nije ni selendra. Najbliže određenje je palanka. Baš tako. Ne smem da zanemarim stalnu tendenciju da postanemo deo Evrope, ali nekako nam ne ide. Taj palanački duh se toliko odomaćio da i mi koji ga toliko kritikujemo, često, kada se zagledamo u sebe, shvatimo da smo samo palančani. 

Danas sam potvrdila tu tezu i osećam se prilično jadno. No, da krenem od početka.

Svako selo ima svoju kafanu ili kafane. U seoskim kafanama se obično dobro i jede i pije. U selu, ukoliko podvalite gostu podgrejan krompir ili meso tvrdo kao đon, može da vam se desi da vrlo brzo metnete ključ u bravu. Loš glas se munjevitom brzinom širi do sedmog sela.

U gradu ima dobrih, manje dobrih i loših kafana. One loše imaju bolju prođu od loših seoskih. Uvek natrči neki turista, slučajni prolaznik, trgovački putnik i napuni gazdinu kasicu. E,  kod palanki je slučaj veoma komplikovan. U palankama se ne gleda kakav je ambijent i ponuda u jelovniku. Glavni kriterijum je ko je gazda, koga mozete sresti, cilj je videti i biti viđen.

Mi u Novom Sadu imamo mnogo tih kafana sa "velikim" gazdama i jadnim ponudama. Naša palanka ima i jednu pevaljku (bar se ona tako predstavlja). Imamo i njenog, još uvek supruga, koji je sada veliki gazda (a u kafanu se razume kao marica u kriv....znate već šta). Ta pevaljka i njen suprug su se prvo duuuuugo voleli, pa su onda duuuugo uznemiravali palanačku javnost kojekakvim tračevima, pa su se navatali na gomili, pa su se svađali, pa su se potukli... Ne mogu da zamislim šta je sledeće. Cela palanka je učestvovala u toj porodičnoj drami. Suprug, sada po zanimanju veliki gazda, je skoro otvorio kafanu sa veoma simbiličnim imenom. U tu kafanu navraćaju tako kojekakvi.....a navratila i ja, kojekakva! Joj, kako me je sramota što sam taj luksuz sebi priuštila. Jelovnik siromašan, konobaru se eto, baš danas ne radi, a hrana.....ne bih o tome ni da pričam. Sve smo vratili....a, oni nam i sve naplatili. Bez izvinjenja, bez pitanja šta nije valjalo, bez imalo sekiracije što više nikada nećemo doći i što ćemo, verovatno, svim svojim prijateljima i poznanicima pričati kako smo se najeli kao buve dasaka. 

I ko mi je kriv? Niko! Kriva sam sama. Ja i moj palanački duh koji uporno pokušavam da potisnem, a on uporno izbija iz mene. E....pokondirena tikvo jedna. Pu!

(Svaka sličnost sa ljudima i događajima iz stvarnog života je slučajna!)