Od svega po malo

Drugarice

06/24/2011

Imam prijateljicu. Išle smo zajedno u osnovnu školu. Družile smo se. Na prvom koncertu smo bile zajedno. Sećam se da nas je moj tata sačekao po završetku i žutim renault-om 4 razvezao kućama. Danima smo pričale o tom događaju i imale smo utisak da nam svi u školi zavide. Ona je bila zaljubljena u Žiku bubnjara, a ja sam kao hipnotisana gledala u Margitu i želela da jednog dana budem kao ona.

Stigao je jedan jun. Ja sam upisala drištvenu a ona opštu gimnaziju. Došli su neki novi školski drugari. Počeli smo da izlazimo, prvo u grad na šetalište, potom u klubove. Ona je volela domaću, a ja stranu muziku. No, nekako smo uvek kada se sretnemo, nastavljale gde smo stale.

Studirale smo na istom fakultetu. Slabo smo se sretale, zapravo mimoilazile smo se. Ja sam imala predavanja prepodne, ona popodne. Onda su tu došli neki momci, pa raskidi sa momcima, pa još stotinak svakavih peripetija. Dešavalo se da se ne vidimo i ne čujemo i po godinu dana.

U međuvremenu, ona se udala, ima ćerku i radi posao koji voli. Ja se nisam udala, imam mačka i posao koji ne volim.

Srele smo se pre nekoliko dana. Ručale smo i pričale o svemu i svačemu. O detinjstvu, prvim žurkama u njenom stanu kada su joj roditelji odlazili na odmor, zajedničkim poznanicima…. Ona je pričala o svojoj porodici, svom suprugu, svojoj devojčici….A ja? Ja nisam znala šta da joj kažem. Neumesno je da joj pričam o svom mačku.

Ona se sa setom seća vremena kada smo imali 15-ak godina i sedeli bezbrižno u nekom dvorištu između zgrada. Kaže da se tada najbolje provodila. Ja ne mislim tako. Ja se najbolje provodim sada.

Ona misli da je završila sve što je trebalo i da može da se povinuje rutini, ja mislim da me tek čekaju uzbuđenja i izazovi. I tako….Razišle smo se. Svaka na svoju stranu. Ona da odvede ćerku lekaru, a ja da nahranim svog mačka.

Ove godine je 20 godina od kada smo završile osnovnu školu. Mada, ja lično mislim da treba da obeležimo polazak u osnovnu školu…tada smo se upoznale.