Od svega po malo

Dan treci

04/19/2014

Dugo me nije bilo ovde ni na bilo kom drugom mestu. Dugo me, zapravo, nije bilo u ovom svetu. Danas je treci dan od kada sam krenula na putovanje. Putovanje kući. Spremala sam se na taj put dugo, mesecima, možda je i godina prošla. Strpljivo sam se pripremala jer znam koliko ću prepreka i raskrsnica na tom putu imati. Al, konačno sam odlučila. Spakovala sve što mi je neophodno, ostavila za sobom sve ono što mi je višak, bespotreban teret, i pošla. Ne znam koliko će put da traje, ali znam da ću da stignem do cilja. 

Neću da budem više tamo gde mi nije mesto. Nisam se oprostila sa svojim starim domaćinom, stanodavkom. Znam da će me pratiti. U stopu.  Znam da misli da sam joj ostala dužna za kiriju i račune. No, ja mislim da mi je već previše uzela. Da sam preskupo platila boravak u njenoj kući. Uzela mi je sve što mi je bilo važno a na kraju i ono najvažnije - mog M. 

A sve je počelo veoma naivno. Ona je pružila ruku, nasmejala se i rekla: "Zdravo, ja sam gospođa Depresija, drago mi je što smo se upoznale." Tom prvom susretu nisam pridavala velik značaj. Pa, toliko različitih stvari upoznamo tokom života. A, onda je ta gospođa počela da me posećuje. Isprva retko, a onda sve češće. Prvo sam je iz učtivosti trpela, a onda je počela da mi smeta, dosađuje. Da tura nos tamo gde joj nije mesto. Zatražila sam pomoć. Posle nekoliko meseci intenzivnog rada da čovekom koji je specijalizovan za ovu napast, ona je uvređeno otišla... Doduše osmehivala se nekako čudno, kao da nije sve gotovo. Nisam tom osmehu pridavala značaj. Mislila sam da je samo uvređena i da to pokušava da prikrije.

Moj dom je ponovo bio samo moj. Ponovo sam pila kafu sa prijateljicama, bez gospođe Depresije koja je uvek imala neko pitanje, neku sumnju, neku doskočicu. Ponovo sam se smejala, radovala,  šetala, plakala, zaljubila. 

A onda mi je u februaru prošle godine gospođa Depresija poslala razglednicu sa nekog čudnog, dalekog mesta. Par reči na poleđini i to je to. Slučajno srela pored Dunava u maju. Nakon toga je nestala i nije je bilo, kao u zemlju da je propala. Leto je prošlo bez pomisli na nju. Došla je jesen, a potom i zima. Pozvala me je pred Novu godinu da mi čestita praznike. Poželela sam joj isto, a ona se kao jako obradovala i poželela da mi pokloni nešto što je dugo čuvala za mene. Samouvereno sam je pozvala u goste na kafu i kolače. Bila sam uverena da me je onaj čovek specijalizovan za napast naučio kako da je držim na pristojnoj distanci. No, ona se usprotivila dolasku u moju kuću i predložila da ja nju posetim. Eto, baš se preselila u moj komšiluk u novi prostrani, moderan stan sa velikom zastakljenom terasom i pogledom na Dunav. Pristala sam i otišla. 

Nikome nisam pričala o toj poseti.  Počele smo u tajnosti da se družimo, povremeno. Nisam osećala da mi se ponovo prikrada. Mislila sam da sam dovoljno jaka da joj se oduprem. Da sam obučena da joj se suprotstavim. Dani su prolazili, ona je počela češće da se javlja, šalje poruke, poziva na druženje. Sate i dane sam provodila sa njom i to tajila. Niko nije znao za naše tajne susrete. Bilo me je sramota da prijateljima, svom čoveku priznam da mi je ponovo gospođa Depresija drugarica. Ipak, zajebala me je davno, a ja joj sad opraštam. Rekla sam nikad više a opet sam s njom. 

Malo po malo,  gospođa Depresija me je potpuno uhvatila pod svoje. Provodila sam sa njom vreme a kada smo bile fizički razdvojene mislila sam na naše razgovore. Zbog nje i sam zapostavila prijatelje, poslovne i kućne obaveze, mog M. I, kada se sav moj svet raspao, kada se moja kuća srušila, kada me je M. napustio, gospođa Depresija me je pozvala kod sebe. Da živimo zajedno jer jednostavnije je tako, manji su troškovi za grejanje, hranu, struju... Ionako imamo veliku terasu sa pogledom na Dunav, pa u šetnju neću morati da idem. Imamo veliki TV i bezbroj kanala, pa nam bioskop ne treba. Njen bar je pun svakojakih pića, pa nam ni kafana nije potrebna. 

Posle nešto više od dva meseca, meni je život u njenom stanu postao mučan. Nisam mogla više da dišem, srce mi je ubrzano lupalo, vrtoglavice su bile česte, a uprkos njenoj kuhinji smršala sam nekoliko kilograma.

Pre tri dana sam odlučila da pobegnem. Beg sam planirala nekoliko nedelja. Jedan "čovek specijalizovan za napast" mi je rekao da mogu da se, na kratko, sklonim do njega, da će mi pomoći. Prema njegovim proračunima do prvog skloništa ću stići u sredu popodne. Ne poznajem ga, ali ću ga prepoznati. Nadam se da će i on prepoznati mene. Izdržaću do srede. To je još nekoliko dana.  

A onda, posle toga...ne znam gde ću. M. konačno zna za sve. Javila sam mu da sam odlučila da pobegnem. Još uvek nije spreman da me primi kod sebe, ali možda će da bude. Ko zna!?